Brzinski tortilja sendvič

Mnogo volim selo i dvorište. Samo otvorim vrata da Srećko izleti kao metak. Moje kuče. U gradu mi je haos kada moram da ga ujutu rano izvedem. Onako sanjiva. A i ovde volim da spremam doručak koji će da nas zasiti da ja i tata možemo da radimo u bašti. Moje selo veselo je naseobina Srba još iz praistorije. Arheolozi su iskopali figurice starije od onih iz vinčanske kulture. Kažu da je ovde naseobina starija i od lepenskog vira. Na žalost samo se prekinulo sa daljim iskopavanjima. Kao fakultet i profesori nisu imali para. Kako da ne. Ovde je ostalo u narodu mnogo starih jela. Nikako da krenem sa postavljanjem tih recepata. Zanimljiva je moja porodična priča. Odmah posle Kosovskog boja Srpkinja koja je bila trudna došla je na konju u manastir koji je tu tada bio. Otac deteta je bio jedan od sinova sultanovog brata ili od čak sultanovog sina. Ne zna se sa sigurnošću. Elem, ona se tu zamonaši da ne bi otišla u harem. Ne zna se odakle je došla. Po nekoj priči je iz Smedereva. Monahinje su rešile da dete čuvaju i da ga opismene. Rodila je sina kome su dali ime Nikola. Tog Nikolu su oženili u najbolju kuću u selu i odatle je mojoj mami devojačko Nikolić. Dok nije bilo ovo ić bili su Nikolini. Nikola je dobio deo šume manastirske i deo imanja. Za mog deku se prodalo za vreme Drugog sv. rata samo deo jer je studirao medicinu. Još imam deo i to se zove crkvine. A u sledećoj priči ispričaću vam o mračnim šumama mog sela veselog. Šaljem zagrljaje ❤️