Hleb sa spanaćem i jedna priča

Pašićevo Negde pred Drugi svetski rat. Ljubav i samo ljubav, džaba zlato i dukati, ne lomite mi bargrenje Nikosava, mani se tog Švabe, da li si ti normalna, znaš ti ko su oni, a ko smo mi. Oni su bogataši, zemlja, kuća, stoka, sluge, a ko smo mi uboga sirotinja. Danas imamo sutra nemamo. Oni tebe nikada neće prihvatiti, druga vera, drugi običaji. Ti jesi lepa devojka, da lepše nema u Pašićevu, ali znaš i sama, on može da bira. Znam mama. Mi se poznajemo od malena, odrasli smo zajedno, njegovi me vole. Kao deca po ceo dan smo se igrali, znam kao i on i srpski i švapski kako ti kažeš. Utuvi u tu tvoju ludu glavu, prozbori mama, dolaze teška vremena. Ali mama Jakob mene voli ja to znam. Voli te kako da ne, na grbaču da natovari i nas sirotinju. Nisi ti za gospođu rođena. On će oženiti neku Švabicu koju mu roditelji odaberu, mirazaču, ako već i nisu. Ali mama. Njegovi roditelji nisu takvi, dobili su ga jako kasno, već su stari, njima je Jakobova sreća najvažnija. Jabob im je rekao za mene, oni su to već sve znali i nemaju ništa protiv. Mama sve se može naučiti ako želiš da naučiš. Ni reči više nemoj da te čuju otac i braća. Biće svašta. Nikosava i Jakov dane su provodili zajedno, trčali su po jamurači, jurili patke i guske. Sedeli ispod bagrema. On je živeo u centru Pašićeva, ogromna kuća na lakat sa Ajnfor kapijom, moja mama bi rekla Anfor . To je pokriveni kolski ulaz u dvorište. Prednje dvorište puno cveća, a kod nas u prednjem dvorištu blitva, spanać kupus...Nađe se i poneka zalutala perunika. Nego Nikosava gledaj ti Miluna, ti se njemu odavno dopadaš. Ali mama on se meni ne dopada ni da je najbogatiji ne bih se udala za njega. Jakob da nema ništa da je puka sirotinja udala bih se za njega, mama ja ga volim. On je plemenit, dobar. Prekini viknu Mira moja majka, da mi unuci imaju švapska imena, zaboravi Jakoba. Što pre ćemo te udati i gotova stvar. Ja kada sam se udavala niko me nije pitao da li mi se dopada tvoj otac. Stari su tako odlučili. Mama ja se onda uopšte neću udavati. Videćemo odgovori Mira. A sad pravac kuhinja, spremi pitu za ručak. Noć polako pada Nikosava kradom izlazi iz dvorišta, u senci bagrenjaka je čeka Jakob. Polete mu Nikosava u zagrljaj i zaplaka. Jakobe za nas nema budućnosti, znaš i sam. Nikosava ja te volim, ti si zenica oka moga. Uveliko se priča o ratu,znaš da te moji roditelji vole, udaj se za mene. Roditelji su mi stari znaju da ću te zaprositi, kaži da. Tvoji će se ljutiti pa će ih proći. Iz mraka izroni senka pijan Milun. Nećete se vas dvoje venčati, kad ne može biti moja neće biti ni tvoja, neće biti ničija. Poče da duva vetar i pada kiša, provala oblaka. Sevaju munje, negde udari grom . Odjeknuše dva pucnja, jedno pored drugog padoše Jakob i Nikosava. Milun sa mržnjom pogleda Jakoba, zalajaše seoski psi, sagnu se da proveri da li su mrtvi i nestade u mraku. Sutradan meštani nađoše dva tela, cvetovi bagrema su ih prekrili. Rat je počeo, porodica Jakoba je sina sahranila na Nemačkom groblju, a Nikosavu na pravoslavnom groblju. U smrt i večnost su otišli zajedno. Na dan sahrane nebo se otvorilo, vetar je fijukao i sve nosio pred sobom. Nemačko i Pravoslavno groblje deli samo put. Porodica Jakoba je želela da ih sahrane u zajedničku grobnicu, međutim Nikosavina porodica za to nije htela ni da čuje. Oni nisu bili venčani, ona Srpkinja on Švaba. Ubica nikada nije otkriven, počeo je rat, jad i beda na sve strane. Milun je preživeo rat, nastavio je da živi posle rata kao da se ništa nije desilo. Jakobovi majka i otac su ubrzo umrli posle sina. Milun je posle rata kao istaknuti borac mogao da bira kuću. Izabrao je Jakobovu kuću. Postao je ugledan član društva, bogat, oženio se i dobio decu. Živeo je dugo, nije ga grizla savest, ili možda jeste. Suprugu nije voleo. Maltretirao je jadnu ženi i decu. Nikosavina porodica je preživela rat, braća se poženila, majka i otac tugovali za ćerkom, žalili što Nikosavu i Jakoba nisu sahranili zajedno, zemlja je zemlja krst je krst. A šta je ljubav? Zapita se Mira. Eto Milun je postao bogat, ugledan ali je nesrećan. Često je Mira razmišljala ko je ubio njenu ćerku i Jakba. Znala je ona, Milun je mrzeo Jakoba uzeo je sve njegovo bogatstvo, ali nije uzeo ono najvažnije, nije dobio Nikosavinu ljubav. Znaš ko je ubica, a ne možeš da učiniš ništa. Da li postoji pravda na ovome svetu? Kažu neko sve vidi. Milun je znao noću da dođe na Nikosavin grob, mrtav- pijan, pričao je nepovezano, da li se pokajao, da li ga je izjedala tuga? Pored Nikosavinog groba iznikao je ogroman bagrem, a pored Jakobovog, bagrem do bagrem.