Priča o visibabama Priča ide ovako. Jedna je strica živjela uz rub šume, sama bez igde ikoga, tako da joj je njezino cveće u samoći bilo jedino društvo. Ona se o cveću brinula, a cveće je bujalo iz dana u dan. Ipak, vreme je dočekalo i staricu – imala je manje snage za brigu o cveću, postala je samo još jedna pogrbljena baba. Jednog je jutra izišla pred kuću i u vrtu više nije bilo cveća, zatrpao ga je sneg. Starica se osetila toliko usamljenom da je zaplakala i njezine suze padale su na sneg. Tada se dogodilo čudo – na mestima gdje su suze pale na sneg, niklo je nežno belo cveće, na krhkoj zelenoj stabljici, koja je bila pogrbljena, baš kao i starica. Bile su to visibabe, koje su tada usamljenoj starici vratile radost u život.
Komentari