Marcipan je, nekada davno, bio ne samo najomiljenija već i najskuplja poslastica. Nazivali su ga hranom bogova, hlebom anđela, slatko zlato i sl. U to vreme samo su ga carevi i kraljevi mogli platiti i jesti, mada i danas se smatra prazničnom poslasticom. O njegovom imenu i poreklu zna se malo. Smatra se da su ga izmislili sladokusci Venecije , dali su mu ime " marci panis" (martovski hleb). Druga teorija je da su ga venecijanski trgovci ukrali u arapskim zemljama, gde je bio poznat kao "marthaban". Marcipanu se pripisuju mnoga dejstva, čak se prodavao u apotekama, tako da je vrlo brzo postao omiljen na dvorovima Evrope. Cak je Marija Terezija, kad je stupala na presto, naložila da se napravi 500 njenih statua u prirodnoj veličini, da se ukrase zlatnim listićima i podele zvanicama. Dva veka, pre Marije Terezije, portugalski kralj je naredio, da se od marcipana napravi statua Pape, preneli su je brodom u Vatikan, stigla je za Božić. Od tada je tradicija da se za Božićne praznike poklanjaju razne figurice od marcipana. Sem što se prave razne figurice i kuglice (cuvene Mocart kugle), marcipan je deo mnogih kolača i raznih slatkisa. Veliku primenu ima u oblaganju torti i to je prava, tj.originalna masa za oblaganje torti (gustin, prah šećer, ratluk su samo imitacije). Izuzetno se slaže sa čokoladom. Najviše se koristi u zemljama Zapadne i centralne Evrope. Prva fabrika je napravljena u Libeku (Nemacka) u XVI veku, i danas radi. Nemačko ime marcipan je preovladao ostale nazive. Kod nas se, pre tridesetak godina, pravio Persipan, nešto slično kao zamena za marcipan, od koštica kajsija i bresaka. Mnogo toga ima da se kaže o marcipanu, nema ovde mesta za sve price, ali on to, zbog svog, divnog ukusa i siroke primene, i zaslužuje.
Komentari