Sredinom devetnaestog veka u Sarajevu je živela jedna gospođa koju su zvali Jordanka. Retko ko je znao njeno pravo ime samo nadimak Jordanka. A nadimak je dobila zato što je bila udata za trgovca čije je poreklo bilo iz dalekog Jordana. Imali su petoro sinova i svi sinovi su se posle školovanja odselili u Jordan. Tako da je ona ostala sama sa mužem. Jedne godine na Vavedenje Presvete Bogorodice projavila joj se Bogorodica u snu i rekla: “Gospod je izabrao tebe da pomogneš sirotinji u onom kućerku. Poštuju i slave Nikoljdan. Nemaju šta da pojedu osim to malo od žita i slavskog kolača.“ “Ali kako ću ja da njima pomognem kad sam ja Muhamedove vere, i otkuda ja baš muslimanka da pomognem pravoslavcima?“: začuđeno upita Jordanka. “Gospod vidi srce pravednika i poštene duše, nije bitno da li je Muhamedove vere ako je čista srca i obraza“: reče Bogorodica i ode. Sutradan je Jordanka bila vidno uznemirena. I nikako da joj izađu iz glave reči Bogorodice. Nije imao niko šta da joj kaže. Znala je ona koliko joj je čisto srce i njoj i njenom mužu. Davali su na veresiju onome ko nema. Poklanjali sirotinji iz kraja ne pitajući. Prošlo je tako nedelju dana a Jordanka sve uznemirenija. A kako ne bi bila. Bližio se Nikoljdan. Ode ona kod Hodže da mu ispoveda šta joj se desilo i da traži savet. Hodža joj reče da ode i odnese nešto slatko. Da spremi i da ponese i paket brašna. “Mi koji smo čiste duše ne delimo ljude na Muhamedove ili Hristove nego na dobre i loše.“: reče hodža. I dva dana pred Svetog Nikolu odnese ona puna dva platoa urmašica. Porodica je toliko bila iznenađena jer nikada nisu imali pomoć od muslimana čak su morali i da od pojedinih kriju veru. I te urmašice su nazvali Svetonikoljske urmašice. Ne cenite ljude po veri i rasi nego kakav je ČOVEK
Komentari